Под је земљани и прекривен је поњавама од конопље, зидови су од блата и плеве, а извор воде је у дворишту. Намештај је минималистички: „душеци“, односно сламарице на креветима пуњени су листовима кукуруза, у соби су и једна пећ и један дрвени сто. Изолација је одлична: лети је пријатно, а зими се простор лако загреје.
Интернета нема, као ни телевизије, а највећи потрошач струје је сијалица. Храна се спрема на шпорету на дрва.
У припреми је парно купатило, односно старински спа: туш за који се вода греје на дрва. До тада, власник куће и његови гости купају се у Западној Морави.
Реч је о Милошу Вукчевићу (38) из Београда, економисти за маркетинг, који се после живота и рада у Србији и на Малти окренуо селу и производњи воћа и ракије. Прича да је одлука да врати живот на породично имање дошла спонтано и у правом тренутку.
У селу које се налази на 230 км од Београда борави од априла до првих зимских дана. Стара кућа у српском стилу, са винским подрумом, која је тема ове Приче са душом, направљена је пре око 120 година у Почековини, крај Трстеника, једном од најстаријих села у Расинском округу. Последњи становник у њој је живео до 1984. године, а онда је, након 30 година један наследник решио да је обнови.
“Прадеда је овде последњи становао, јер се деда одавно преселио у Београд. Тамо сам ишао са породицом викендима као дечак, али нисмо дуго остајали. Ни сам не знам због чега сам овде пожелео да дођем те 2013. године. И срце и глава су ми говорили да тако треба да урадим.
Наставак на следећој страни…
Можда је то једним делом и због стреса, не знам… Имање је било запуштено, кров је био урушен, зидови такође оштећени, али са очуваним костуром куће”, сећа се Милош, који је у то време радио у породичној фирми и бавио се грађевинском столаријом.
Прво је покосио огромну траву да би пришао кући. Желео је да врати зидове у првобитно стање и да подигне нови кров. Приоритет му је био да се кућа потпуно обнови од природних материјала од којих је и саграђена.
Тих дана спавао је са погледом на небо и звезде, а његови гости често кампују у дворишту.
“Нико ми није помогао. Знао сам да човек кад се суочи са неким проблемом у животу, мора да крене од почетка. Буквално сам узео косу и почео да косим, раскрчио сам пут до улаза у кућу, и кренуло је. Радио сам, радио, радио, а највеће задовољство било је на на крају дана, када бих угледао напредак и резултат. Једна девојка из Москве ми је једном рекла да после 10 година рада у канцеларији није имала прилику да види резултат свог рада, а овде је, након што је окопала башту, то одмах сазнала.”
Како су радови текли, тако је Милош о томе објављивао информације и фотографије на друштвеним мрежама. Сазнао је за сајт Work away, на којем око 35.000 домаћина из 170 земаља нуди посао, односно волонтирање за смештај и културолошку размену. Написао је да прави кућу и да му је потребна помоћ, а странци су почели да се јављају и да долазе у Почековину.Nastavak na sledecoj strani.
“Допали су им се мој начин живота и рада, односно нова димензија живота, да из једног уређеног система одете у други, у којем немате ни интернет ни услове за живот. Не могу да вам опишем искуство купања на реци, јер кад после напорног дана ускочите у Мораву, из ње изађете потпуно регенерисани. Не постоји центар који може да вас поврати као река, као природа, као тај живот тамо. Почео сам да се осећам срећно и испуњено у свему томе, а затим су волонтери упознавали тај живот и давали своје препоруке”, каже Милош.
Први гост био је Мустафа из Истанбула, банкар који је радио у једној од највећих турских банака, напустио посао и почео да путује по свету. Након њега стигли су Немци, Бразилци, Французи, Руси… До сада их је било двадесетак, а Милош открива да сада прави строжу селекцију.
“Моје главно правило је да правила нема. Гости имају потпуну слободу и то им буде чудно у почетку јер су на другим местима навикли на ред и план. Код мене се договор за дан пред нама прави уз доручак, ради се онолико колико неко жели да ради и шта жели да ради. На крају увек све испадне одлично.”
Милош је желео да има здраву кућу која дише. Док се обнављала, гости из иностранства су је зидали и кречили, а научили су и да праве малтер од блата.
Посла на селу увек има, поготово откад је посадио воћњак са око 300 садница шљиве и дуње. Странци, између осталог, могу да доносе песак са реке, или да раде многе друге задатке на селу. У припреми је и органска башта како би се домаћинство директно са земље храном.
“Тај психички мир и баланс до којег сам овде дошао и који не може да се купи новцем, осетили су и моји гости. То је такав начин живота да не осећате бриге, да не размишљате о томе шта ће сутра бити, да радите физичке послове који вас изморе, да се дружите са људима, да не причате о политици и о тешким темама, већ о здравим темама, да се шетате, да радите на земљи и да се на крају дана осећате феноменално.”
На крају разговора рекао је да су у почетку сви мислили да је луд јер све ово ради, поготово комшије из села. Они једноставно нису могли да схвате да неко може да пређе из Београда, из комфора, у нешто што се тешко може тако назвати.
Ипак, саговорник “Прича са душом” сматра да се на селу добија нешто много лепше и истиче да је питање избора: да ли желите да проведете дан у стану, поред клима уређаја, седећи за рачунаром на интернету, или да радите у природи, да се купате на реци, да спремате храну на отвореном, шетате се и упознајете се са новим људима? Избор је на нама самима.