„Retki nađu retke, kad-tad.“ Kako da prepoznaš SUDBINSKI SUSRET i trenutak kada LJUBAV ulazi u tvoj život
30 октобра, 2018
Poneki ljudi se sretnu u mladim dana, potom ih život rastavi na određen niz godina, pa ih spoji. Poneki se sretnu i od samog trenutka znaju da tu postoji nešto više. Značajnije. Jače. Oni mogu predosetiti događaje koji slede. Reakcije druge osobe. Mogu predvideti njena ponašanja i odluke. Postoje i oni koji se nikad nisu sreli. Očima neviđeni, a ipak nema niko glasniji od njih u toj javi bunila. I onda tamo, kilometrima daleko, vas budi nečiji glas, nečije reči, nečije postojanje. I neobjašnjivo čeznete da produbite nešto, što je odavno već dublje i od vas samih.
Ponekad se ljudi ovde utope. Nestanu. Raspuknu se odjednom svi kontakti. Pobegnu. Jer beg je u karmičkim odnosima često najjači pokazatelj da jeste. Strah od suočavanja, podsvesno, tera da se okrenete. Vi ili oni. Znajte tada, bežanja su to od sebe samih. I ta bežanja nikada nemaju nikakve veze sa vama. Ko nije spreman odlazi. Ali, nakon nekog vremena opet se i vraća.
Često tako provodimo besane noći u razmišljanjima i pitamo se zašto? Kako je moguće da nas dotiče neko ko nas nikada nije dotaknuo. Ili koji su razlozi prebivanja nečijeg u mislima. Ili Kako je moguće da baš sve znamo, onda kada ne znamo ništa. Da smo sigurni, kada ne postoje ni najmanje sigurnosti. Osećamo i grč i slobodu. Težinu na grudi. Trzaj u elu koji govori da postoji neki deo oko nas. Deo oko njih. Deo kojem pripadamo. Makar sa njim delili samo tišinu.
I onda nastaje bol. Postajemo svesni činjenica koje donose prepreke. Postajemo nezadovoljni jer nemamo mogućnosti da ostvarimo bliskost. Kada ostvarimo bliskost postajemo nesretni jer nakon nekog vremena bivamo napušteni ili odlazimo. Postajemo duboko nesretni u želji da posedujemo i kontrolišemo svaki trenutak. Želimo da bude naše nešto što nam odavno pripada. Ali, toga nismo svesni. Umesto da emociji dajemo slobodu. Da budemo zahvalni za tuđa postojanja. MI ih želimo. Zaluđujemo se njima. Opsedamo. Dozvoljavamo da nas preplave ludila. Jer mislimo da to tako treba biti. I onda patimo. Kada sve završi, pitamo se zašto je počelo. Umesto da budemo sretni što je postojalo. Ako vidimo osobu da pripada nekom drugome, osećamo se napušteno. Bezvoljno. Izdano. A ne bi trebalo. Sve što je ikada trebalo je da volimo.
Uvek smo znali kako je sve počelo. I uvek ćemo znati kako će takve priče završiti. Živeli smo nekada deo te stvarnosti. I sada dobijamo prilike. Opet. Ponovno. Iznova. Pitanje je samo koliko to zaista umemo.
