Žitelji aranđelovačkih sela Tulež, Venčane i Bukovik bili su u čudu kada im je pre dva meseca u štale ušla mlada veterinarka Dušanka Danilović (27) kako bi pregledala krave, ovce, koze i svinje. Dok u belom mantilu, sa stetoskopom oko vrata i sa diskretnom šminkom na licu, savesno i samouvereno obavlja sve preglede, svojim obrazovanjem i neposrednošću dobijala je poverenje poljoprivednika, koji, kako kažu, do sada nisu videli ženu veterinara.
Dušanka je završila Srednju veterinarsku školu u Topoli, a zatim u roku diplomirala na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu
– Kada je prvi put trebalo da obavim rektalni pregled krave, meštani su mislili da sam na praksi. Ali, čim sam obula čizme, zasukala rukave i pokazala svoje znanje, brzo su me prihvatili – priča mi Dušanka dok službenim automobilom sa njenim kolegom Dejanom krećemo na teren, u selo Tulež.
Na poziv, vredna ekipa iz Marvenjaka odlazi i u Ranilović, Dučinu, Drlupu, Sibnicu, Slatinu, Mirosaljce i Junkovac
Seća se i da su rođaci i prijatelji bili začuđeni kada se posle završenog Veterinarskog fakulteta u Beogradu vratila u svoje selo. Govorili su joj: „Ti si mlada, prljav je to posao, nije to za ženu“.
– Žao mi je što mladi odlaze u grad, verujem da je to zbog slabih primanja u selu i lepšeg života u gradu, ali ja se ne bih menjala. Pošto volim prirodu i životinje, zaposlila sam se u veterinarskoj stanici Marvenjak u selu Venčane – iskrena je….…NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI…
Dušanka sa kolegama: Nikolom, Dejanom i Slobodanom
Ova vredna devojka odrasla je u Gornjoj Trešnjevici, selu nadomak Aranđelovca, odakle svakog jutra u 7 sati svojim automobilom prelazi 36 kilometara do posla u Venčanu. U Bukoviku je čekaju kolege i sa njima nastavlja drugi deo puta.
Dušanka se prisetila da je u srednjoj školi dala prvu injekciju kravi, a prvi pregled bio je rektalni
– Najčešće lečimo krave i ovce, a meni lično su koze i ovce najdraže. U sklopu obaveznog stažiranja prošla sam i malu praksu (psi i mačke), ali sam se opredelila za krupne, domaće životinje. Drago mi je kad pomognem ljudima, jer mnogi od njih žive od poljoprivrede i životinje su im najvažnije. I sama sam seosko dete i znam kako je teško živeti na selu…..…NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI…
Sa Dušankom na terenu, u domaćinstvu u selu Tulež
Posao veterinara nije lak jer kad dođe do nepredviđenih situacija sa stokom, radno vreme joj se produžava. Dušanka priznaje da je ponekad teško, ali ne posustaje. Kaže da na teren uvek ide sa jednim od četvorice kolega koji su uvek tu da joj pomognu.
– Volela bih da nastavim da radim ovaj posao, ali isključivo na selu, nikako u gradu. Želim da ostanem u kontaktu sa prirodom, sa ljudima sa sela i da radim na terenu, a ne u četiri zida – ispričala mi je Dušanka pred kraj našeg kratkog susreta i odvezla me do autobusa koji ide za Beograd.