Ima 87 GODINA, radi svakog dana i uvek je nasmejana: Olga je simbol Kalemegdana, a ovo je njen recept za SREĆU i dugovečnost
8 маја, 2019Dan počinje s radošću, a kada ustane iz kreveta, kuva prvu jutarnju kafu. Zatim ostavi šoljicu da se ocedi i pogleda ima li „gomilice u talogu“, odnosno da li će tog dana biti novca. Ulazi prvo u autobus, pa u tramvaj i već u 7.30 sati otvara svoj štand, pre nego što turisti iz celog sveta ne nagrnu. Obožava tu jutarnju tišinu. U centru Beograda radi do 19.30 i tako svakog dana, bez pauze od 1990. godine, kada je otišla u penziju, do danas.
– Rođena sam 1931. godine u Beogradu i krštena sam u Crkvi Aleksandra Nevskog na Dorćolu.Do 1941. godine živeli smo na Dorćolu, a onda smo posle bombardovanja pobegli u Zemun. Majka mi je bila Beograđanka, kao i baba i deda, a deda je bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Osnovnu školu sam završila u Batajnici, gimnaziju i Trgovačku akademiju u Zemunu, a Višu ekonomsku u Beogradu – priča mi Olga dok turista još nema na vidiku.
– Radila sam u Muzeju šumarstva i lova na Kalemegdanu od 1955. godine, koji je kasnije pripojen Prirodnjačkom muzeju, pa je to bila Galerija Prirodnjačkog muzeja. U penziju sam morala da odem 1990. godine jer sam imala 35 godina staža, ali sam ostala na mom Kalemegdanu. Radila sam i u finansijama, i kao kustos, držala predavanja školskoj deci i najviše im pričala o zbirci koju je princ Pavle dobio od ujaka, ruskog kneza Demidova, što u to vreme nije smelo mnogo da se govori – seća se Olga i dodaje da je pisala pesme i priče za decu, koje je objavljivala u skoro svim jugoslovenskim časopisima, od Kekeca i Poletarca do Jedinstva, kao i da je objavila knjigu priča.
Dodaje i da su prvi turisti devedesetih godina bili Rusi, da su nakon njih počeli da dolaze Japanci, a zatim Nemci, Danci i Holanđani. Poslednjih godina, prema njenim rečima, najviše je Turaka i Kineza…..…NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI…