Nekada su radili u kancelariji, a danas su MEĐU DUNJAMA: Kako su Jelena i Miloš stvorili svoj organski RAJ NA SELU

– Sabrali smo i oduzeli i rešili da probamo. Priključio nam se i moj kum iz Beograda sa kojim sam studirao, pa smo zajedno ušli u sve ovo. Moj lični motiv bila je želja da nastavim porodičnu tradiciju, da salaš bude živ kao što je nekad bio i da pokušamo nešto da uradimo za našu budućnost, pošto bi to od državnih plata malo teže išlo.

Hrabro su ušli u organsku poljoprivredu, podigli tri velika plastenika i zasadili 3.200 stabala dunja! Simbolično, venčali su se na ergeli u Kelebiji. Po preseljenju u ovu varošicu promenili su i životne navike, pa sada ustaju oko pola 5 ujutru, da bi, dok ne krene vrućina, do 8.30 završili sve obaveze u plasteniku.

– U organskoj proizvodnji najvažnije je da se prate plodoredi, odnosno plan sadnje. Svaka kultura vuče određene elemente iz zemljišta, što minerale, što đubriva, pa se biljke sukcesivno menjaju, kako bi naredne koristile one elemente iz zemlje koje prethodne nisu iscrpele. Sve što znam o organskoj poljoprivredi naučio sam istražujući na internetu i čitajući literaturu. Najveća prednost u organskoj proizvodnji je pomoć drugih poljoprivrednika i razmena iskustava sa njima. Najviše su nam pomogli Čikoš Arpad iz Totovog sela i Josip Mamužić iz Ljutova. Dobro se držimo svi zajedno – objašnjava Miloš.

Za razliku od njega, koji je, kako kaže, ceo život provodio na salašu, Jelena nije imala tako veliko seosko iskustvo.

– Naravno da ustajem ranije (smeh). To je prvo što sam morala da menjam kad sam došla. Nije da je neko od mene to tražio, već jednostavno treba da završiš deo posla dok sunce ne upekne. Najlepše u Kelebiji je to što smo stalno na vazduhu i u prirodi. I kad se umorim i kad izgubim kondiciju pomislim kako bih u nekom drugom slučaju sedela u nekoj kancelariji pod klimom i gledala u računar. To me svaki put ohrabri da nastavim dalje, kao i činjenica da je leti naš sin već u 6.30 ujutru van kuće – iskrena je Jelena…….…NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI…