ČUDA SVETOG VASILIJA: Doneli ga na rukama u manastir, otišao na nogama!

– Meseca septembra 1956. godine dođe na poklonjenje Sv. Vasiliju Drago Džabarkapa iz sela Vrulje, kod Pljevalja, i ispriča: „Pre dve godine bio sam mnogo bolestan od stomaka. Obraćao sam se lekarima u Pljevljima, Prijepolju i Sarajevu. Lekari su bili u nedoumici u pogledu moje bolesti. Na kraju su otkrili da je po sredi čir u stomaku. Posle svega, lekari su mi predložili da dođem u bolnicu i da tamo odležim 20 dana, a potom će me po pismenoj saglasnosti mojoj i mojih roditelja, operisati. Uprkos teškim bolovima koji su svakog časa bivali nepodnošljiviji, na operaciju nisam pristao. Otišao sam kući. Čim sam došao kući legao sam u postelju, od koje se nisam nikud mogao maknuti. Iste godine, u martu mesecu, nalazeći se u bolesničkoj postelji, usnio sam jedan neobičan san. Naime, sanjam da putujem jednim putem, meni uopšte nepoznatim. Zbog nepoznatosti puta beše me uhvatio veliki strah, koji se udvostruči, kada sa tog puta skrenuh ka jednoj maloj pećini, koja beše ispunjena mrakom. Iznenada, u njoj se pojavi jedan /meni nepoznat/ čovek, i zapita me: Zašto plačeš? Ja mu odgovorih da me je strah, jer nemam nikoga sa mnom. Tada mi on reče da pođem s njim. I ja pođem. Putujući s njim, dođoh do jednih malih vrata, koja behu zatvorena. Nepoznati čovek ih otvori i mi obojica uđosmo unutra. Prostorija beše lepa i vrlo svetla, mada nigde lampu nisam video. Tada mi on reče: „Ovde ćeš ti noćiti. Ovo je dom Svetog Vasilija“. Posle ovih reči ja se prenem iz sna, duboko potresen onim što sam snio. San sam odmah ispričao svojim roditeljima, koji se saglasiše da odmah pođem u Ostrog. Tako se ja sa majkom, mada teško bolestan i iscrpljen, uputim po prvi put u Ostrog. U Ostrogu sam prenoćio kod Sveca dve noći, uz svakodnevno čitanje molitava. Meni odmah bude bolje i posle dva dana, ja gotovo potpuno zdrav, pođem veseo, i zdrav, svojoj kući. A radost mojih roditelja bila je bezgranična. Iz zahvalnosti svetom ocu Vasiliju na isceljenju, došao sam i ove godine sa svojim ujakom Dašom Cmiljanićem i majkom Miljom. Uvek se molim Bogu i Svetom Vasiliju da me i dalje čuva, mene i sve moje, od svake napasti“.

– Meseca avgusta 1957. godine, dovedoše u Gornji manastir teško bolesnu nevestu, koja bolovaše duže vremena, po imenu Lenu Junčaj, iz sela Drume (Tuzi). Doveo ju je njen muž Leka i dever Nua. Toliko je bila bolesna, da su je sa željezničke stanice Ostrog njen muž i dever sa mnogo teškoća i napora izneli do manastira. Po dolasku u Gornji manastir, odmah su ušli u crkvu i pristupili ćivotu Svetog Vasilija. Zamolili su da se bolesnici očita molitva za ozdravljenje, što im je odmah udovoljeno. Po očitanoj molitvi, zamolili su da njihova bolesnica ostane malo i da odleži kod svetog kivota. I to im je bilo dopušteno. Bolesnica je zaspala kod svetog ćivota i spavala je blizu dva sata. Zatim su je probudili i pošli svome domu. Bolesnica se očigledno osećala bolje. Po dolasku svojoj kući, bolesnica je naglo počela osećati pridolazak zdravlja i uskoro potpuno ozdravila. Posle nekoliko dana, od njenog devera, koji je bio pismeniji od muža bolesnice, stiglo je pismo u kome Nua izveštava da je njegova snaha potpuno ozdravila. Svi oni blagodare Bogu i Svetom Vasiliju…….…NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI…