Ponesi svoje stvari, dodji, otkljucaj vrata, ostani i voli me zauvek…

Da me je jednog dana nervozan pozvao i pitao me u cemu je problem, zasto mi toliko znaci da ga odbijem za uslugu… Rekla sam mu tada ‘mogu da te menjem sutra ali ako me veceras izvedes na veceru’. Tako je i bilo. Napokon je pristao. Na toj veceri sam upoznala pravog njega. Nismo imali nista tada, nije bio cak ni od onih zabavnih momaka koliko god se cinio sa tom maskom arogantnog muskarca.

Nije bilo nicega na njemu sto bi mi se ranije svidelo na nekome ili za sta bih mogla da kazem da je zbog toga moj tip, ali opet… Nikad ne bih rekla da tako jedno usamljeno bice, neobicnih interesovanja moze da me privuce. Voleo je umetnost. Imao je svoj atelje a da niko za to nije znao u firmi. Bio je osrasli covek sa detetom u sebi, punog ljubavi bez ikoga oko sebe sa kim to moze da deli…

Posle vecere mi je pokazao i taj nejgov cuveni atelje, slike u koje ulaze celog sebe. Tada sam shvatila zasto je zapravo bio takav. Zasto je stalno kasnio i molio da ga menjam, jer kada nesto zapocne ne voli da ostavi nedovrseno. A onda se iznenada, narednih dana uopste nismo razdvajali, poljubili smo se prvi put nakon 10 dana i to je bilo dok je slikao moj portret. Vec nakon 20 dana sam pronasla kljuceve u torbi sa priveskom na kojem je pisalo ‘Ponesi svoje stvari, dodji, otkljucaj vrata, ostani i voli me zauvek…

…nastavak na sledećoj strani…