Sutra slavimo Vidovdan, jedan od najvećih srpskih praznika koji ujedno broji i najviše narodnih običaja, a jedan od najpopularnijih izvodi se noć uoči praznika.
Slavi se od 19. veka
Vidovdan je nepokretni verski praznik koji se proslavlja u Srbiji i Bugarskoj gde se zove „Vidov den“. Reč je o jednom od najvećih praznika i malobrojnih koji su po svetkovanju očuvani iz stare narodne vere.
Srpska pravoslavna crkva Vidovdan je prvi put unela u svoje kalendare krajem 19. veka iako u spisima ne postoji svetac sa ovim imenom.
Danas se obeležava sećanje na Svete mučenike Vita, Modesta i Kriskentija, proroka Amosa, kao i Svetog mučenika kneza Lazara i Svete Srpske mučenike u znak sećanja na legendarni Kosovski boj iz 1389. godine.
Ipak, u ranijim vremenima ovaj dan je bio posvećen Svetovidu, jednom od najvećih slovenskih bogova, pa se i najveći broj običaja vezuje za tradiciju mnogo stariju od hrišćanstva. (nastavak na sledecoj strani broj 2)
U narodnim predanjima, Svetovid leči od očnih bolesti i omogućava slepima da progledaju, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji „otvara oči“.
Večeras bi, kako kaže staro narodno verovanje, devojke mogle da uz pomoć vidove trave, koja se u narodu smatra biljkom za gatanje, saznaju ime budućeg muža.
„Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen. Neka mi izađe na san“. Ako sve urade u skladu sa običajima, trebalo bi da sanjaju svog budućeg supruga, a ukoliko ga još uvek ne poznaju, u narednih par dana će ga negde sresti i upoznati.
Ovaj običaj ne važi samo za neudate žene. I one udate mogu da večeras pod jastuk stave vidovu travu i zamisle zelju, i predanje kaže da će im se desiti ono što sanjaju te noći.
Pored toga, postoji još jedan običaj koji nalaže da se vidova trava nabere večeras i stavi u posudu sa vodom. Tako treba da stoji do jutra, kada će se svi članovi porodice umiti njome, jer se veruje da ova voda leči mnoge bolesti.