Mesto za pčelinjak mora da bude zaklonjeno od jakih vetrova, jer jaki prolećni i jesenji, a naročito zimski vetrovi značajno utiču na normalan život i funkcionisanje pčelinje zajednice.
Mesto za pčelinjak mora biti tako izabrano da pčelinjak bude okrenut prema sunčanoj strani, jer sunce ima blagotvorni uticaj na razvoj pčelinjeg društva i njegov opstanak, naročito zimi. Pčelinjak treba postaviti tako da se za vreme velikih letnjih dnevnih vrućina, naročito u periodu između 11 i 15 časova, košnice nađu u hladovini drveća, jer će u protivnom pčele mnogo više energije i vremena utrošiti na rashlađivanje košnice nego na druge aktivnosti, tako da će i proizvodni rezultati biti slabiji.
Mesto za pčelinjak nikada ne treba, u cilju boljeg zaklona od vetrova, postavljati u neposrednoj blizini zidova zgrada bez odgovarajućeg zasenčenja tokom dana, jer u suprotnom usled dejstva sunca i odbijanja od zidova sunčevih zraka, naročito u popodnevnim časovima, može doći do srozavanja mladog saća, njegovog odvajanja od rama i pada na podnjaču ili oslanjanja na drugi ram, što može imati štetne posledice, naročito ako pčelar ove havarije na vreme ne primeti.
Pčelinjak nikada ne treba postavljati u blizini jako prometnih saobraćajnica ili pešačkih staza, jer pčelama smeta uznemiravanje, naročito tokom prezimljavanja. Posebno je važno da pčelinjak bude ograđen, kako bi se sprečio pristup stoci, koja može na razne načine da uznemirava pčele, pa je zato najbolje da pčelinjak bude formiran u ograđenom voćnjaku u kojem su voćke ređe zasađene, da je teren sa pogodnim nagibom, u blizini šume ili je na neki drugi način zaklonjen od delovanja jakih vetrova.
Mesto za pčelinjak ne sme da bude u blizini đubrišta, rafinerija, skladišta, pekare i drugih objekata sa neprijatnim i jakim mirisima.
Takođe, treba izbegavati prostore prenaseljene pčelinjim društvima drugih pčelara. Pri izboru mesta pčelinjaka mora se voditi računa o pčelinjoj paši, tako da u blizini pčelinjaka, na maksimalnoj udaljenosti 1 do 2 km, ima dovoljno raznovrsne pčelinje paše, naročito različito raspoređene u pogledu vremena cvetanja, zatim da ima ranocvetajućih biljaka (vrba, iva ili druga rana paša), koje obezbeđuju dovoljno hrane za rano prolećno razviće pčelinjeg društva i njegov opstanak do pristizanja ostale paše.
Takođe je bitno da u blizini pčelinjaka ima tekuće vode, koja je naročito neophodna u vreme intenzivnog prolećnog razvića legla. Međutim, nije dobro pčelinjak podizati u blizini velikih reka, jer se pčele u njima dave tokom preletanja, naročito pri nastupu jakih vetrova i oluja ako su pretovarene nektarom i polenom. Zato je najpogodnije pčelinjak postaviti na valovitom terenu u podnožju brežuljka, kako bi pčele pri letu ka paši letele uzbrdo, a pri povratku sa paše nizbrdo. Valoviti tereni su pogodni i zato što obezbeđuju kontinuiranu produženu pašu, jer u proleće najpre procveta bilje u podnožju, a zatim kako vreme odmiče i postaje toplije pristiže i paša u višim delovima.
Na kraju, pri određivanju mesta za pčelinjak treba imati na umu i broj planiranih pčelinjih društava u budućnosti, jer najbolje je da se počne sa desetak društava, a da se u perspektivi prema mogućnostima i potrebama društva umnožavaju. Za osobu kojoj je pčelarenje usputno zanimanje, optimalan broj košnica za pčelarenje je preko 40, maksimalno do 100, što je u funkciji broja članova domaćinstva koji mogu biti angažovani na pčelinjaku. Na pčelinjaku treba izbegavati zbijeni sistem postavljanja košnica, jer takav sistem otežava pristup i rad na pojedinim košnicama, osim toga otežava se orijentacija pčela radilica i matice.
NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI BROJ 2…
Ako su košnice suviše zbijene, prilikom rada na jednoj uznemirava se pčelinje društvo u susednim košnicama, zatim pčele radilice gube radno raspoloženje, opada proizvodnja pčelinjih proizvoda, a često dolazi i do grabeža, naročito pri nepravilnom radu. Raspoređivanje košnica po grupama je najbolji sistem pčelarenja. Grupe treba da sadrže tri do pet košnica, koje ne treba da su u jednom redu, već u šah poretku, tj. prva grupa košnica treba da je postavljena napred, a druga povučena malo unazad i tako redom.
Rastojanje među košnicama optimalno mora biti oko 80 cm, a ako ima dovoljno prostora, preporučljivo je da rastojanje bude i veće, dok razmak između grupa košnica po dubini optimalno treba da iznosi tri do četiri metra. Međutim, ako se košnice ipak moraju postaviti u jednom redu, onda rastojanje između prve dve košnice treba da bude 80 cm, između druge i treće najmanje jedan metar i tako redom. Na ovaj način se ipak eliminiše monotonija linijskog rasporeda i njegove štetne posledice po orijentaciju, dok je u cilju poboljšavanja orijentacije pčela poželjno prednji deo košnice ofarbati različitim bojama.
Takođe se preporučuje izbegavanje zajedničkih postolja za košnice, jer su nepraktična, budući da se svaki potres jedne košnice, putem zajedničkog postolja, prenosi na ostale. Pri postavljanju košnica na postolje treba voditi računa da leta budu okrenuta prema jugu, jugoistoku i ređe prema jugozapadu. Takođe, leto na košnicama ne sme da bude ni suviše visoko, ni suviše nisko, najbolje oko 30 do 50 cm iznad zemlje. Vrlo je bitno da košnice budu blago nagnute napred, prema letu, da bi voda prispela na bilo koji način u košnicu mogla isteći, što je vrlo značajno za održavanje optimalne mikroklime u košnici.
Uslov za uspešno, rentabilno i produktivno pčelarenje je posedovanje adekvatne pčelarske opreme i pribora, a u tom pogledu je naročito značajan pravilan izbor košnica, jer pčelar može savršeno da poznaje biologiju medonosne pčele, tehnologiju i sve najsavremenije principe pčelarenja, ali bez adekvatne košnice ne može postići ni zadovoljavajuće rezultate.