Nepoznata žena je pozvonila na vrata i izgovorila ove reči: NIŠTA MI NE TREBA… SAMO DA VAŠEM MUŽU KAŽEM DA IMA JOŠ JEDNO DETE!

Pre više od 25 godina na vrata jedne porodice iz Sarajeva zakucala je jedna nepoznata žena.

Nosila je u rukama malu djevojčicu, i tako je držeći čvrsto izgovorila rečenicu koja će živote svih prisutnih u trenu da okrene naopako: “Dobar dan, gospođo, ništa mi ne treba od vas, samo želim vašem mužu da kažem da ima još jedno dete”.
Četiri godine od ovog susreta, na samrti, muž je supruzi odlučio priznati da devojčica zapravo nije bila greška i da njihov sin ima rođenu seku.

“Ja sam mali koji je bio sa druge strane vrata”.

– Otac mi je bio profesor Ekonomskog fakultetu u Beogradu, a mama mi je doktorka. Tata je u tridesetim godinama saznao da ima najteži oblik bolesti, lečio se gde god je mogao u bivšoj SFRJ, pokušavao je i u inostranstvu. Moja mama je uvek putovala s njim zbog lečenja, tako da su me uglavnom odgajali moji baka i deka. Kada je već bilo jasno da je tata na samrti, neka nepoznata žena nam se pojavila na vratima. Sa sobom je imala detence u rukama. Rekla je tati da ima kćerku za koju nije znao, ali da misli da treba da je vidi dok je živ, a posle se pokupila i otišla. To je bio šok i za njega a i za moju majku. Kada sam imao četiri godine, moj otac je umro, a sa njim i ta cela tajna. Majka je ćutala sve dok nisam postao punoletan – priča svoju filmsku životnu priču poznati fotograf iz BiH.

– Tek kada sam napunio 18 godina, mama mi je rekla da imam polusestru i da ukoliko želim da je vidim, mogu da je potražim. Ispostavilo se da moja sestrica nije bila plod veze za jednu noć već dete prave ljubavi. Otac je imao dugogodišnju vezu iz prošlosti, ali bili su različite nacionalnosti i roditelji te devojke nisu odobravali njihovu vezu. To je bila zabranjena ljubav i od početka je bila osuđena na neuspjeh. Kada je ta ljubav pukla, moj otac je upoznao moju majku i rodio sam se ja.

Besan što su godinama od njega krili da ima sestru, mladić se dao u potragu.

– Želeo sam da je pronađem. Nisam imao mnogo informacija koje bi me do nje dovele. Znao sam samo ime i prezime stare ljubavi mog oca. Od nekih ljudi koji su sa njim bili bliski saznao sam da je Srpkinja i da je živela u Mostaru. Kada sam napokon došao do adrese, saznao sam da su zbog rata otišli u Srbiju, a možda i negde dalje. Opet sam se nalazio na samom početku.
Sve te godine sam razmišljao kako bih voleo da je pronađem, da je upoznam, da popunim tu ogromnu prazninu u životu koji je bio pun nekih gubitaka.

Moja sestra nije znala da postojim. Pretraživao sam imenike, zvao mnoge brojeve telefona. Preko najrazličitijih ljudi sam pokušao saznati bilo kakvu informaciju. Saznao sam da se zove Milena. Razmišljao sam da postoji mogućnost da se sestra udala i promenila prezime. To je već bila gotovo nikakva šansa da je nađem. Izgubio sam svaku nadu. Onda su se pojavile društvene mreže. Tri godine sam je tražio na Fejsbuku, bezuspešno. Tokom treće godine traženja pronašao sam nekoliko devojaka pod istim imenom. Svakoj toj devojci sam poslao poruku, koja je imala krajnje neobičan sadržaj: „Zdravo, postoji mogućnost da sam ja tvoj brat“.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI BROJ 2…