Parvoslavni vernici danas obeležavaju jedan od najvećih srpskih praznika, Vidovdan.
Za ovaj praznik se vezuju mnoga verovanja, koja se vekovima prenose s kolena na koleno.
Vidovdan zbog svevideće moći starog slovenskog božanstva Vida, važi za dan proricanja i gatanja, najčešće uz pomoć trave vid, poznate u narodu i kao vidac, vidić, vidovka ili vidovčica.
Upravo ova travčica je ono što će vam trebati za izvođenje vekovima starog rituala.
Pored toga što se koristi kao narodni lek ova travčica devojkama u san dovodi budućeg muža.
Ritual za udaju uoči Vidovdana
Nađite nekoliko cvetića, koji su jako rasprostranjeni na ovim prostorima, i stavite ih pod jastuk zajedno sa malo soli, hleba i sa jednom detelinom sa četiri lista. Zatim devojka izgovara sledeće reči:
“Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen. Neka mi izađe na san”.
Detelina sa četiri lista je tu u ulozi krila, a jedna verzija ove bajalice spominje i nju: “Ako je daleko – evo mu detelina od četiri krila neka k’ meni doleti”.
Veruje se da će muškarac kog sanjate uoči Vidovdana biti onaj za kog ćete se i udati.
– Kog momka koja uoči Vidova dne usni, za njega će i poći – govorilo se nekada.
Udate žene bi, prema verovanju, trebale da stave ovu travu uoči Vidovdana pod jastuk i šta sanjaju te noći, to će im se i desiti.
U okolini Vlasenice verovalo se da se uoči Vidovdana može „prizvati“ mladoženja. Devojke su uoči praznika brale vidovu travu, a zatim bi napunile lonac vodom, uzele malo hleba i soli, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju bi prebacile preko lonca.
Po završenim pripremama, devojka bi pre spavanja rekla: „Sveti Vide i vidova travo, otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko, evo mu detelina od četiri krila, neka k meni doleti, ako je gladan, evo mu soli i hleba, neka se najede, ako je žedan, evo mu vode, neka se napije, ako ne može preko vode preći, evo mu ćuprije (misli na tkanicu), neka pređe“
Prema narodnim verovanjima, već u narednih nekoliko dana devojke će upoznati budućeg muža.
Slavi se od 19. veka
Vidovdan je nepokretni verski praznik koji se proslavlja u Srbiji i Bugarskoj gde se zove „Vidov den“. Reč je o jednom od najvećih praznika i malobrojnih koji su po svetkovanju očuvani iz stare narodne vere.
Srpska pravoslavna crkva Vidovdan je prvi put unela u svoje kalendare krajem 19. veka iako u spisima ne postoji svetac sa ovim imenom.
Danas se obeležava sećanje na Svete mučenike Vita, Modesta i Kriskentija, proroka Amosa, kao i Svetog mučenika kneza Lazara i Svete Srpske mučenike u znak sećanja na legendarni Kosovski boj iz 1389. godine.
Ipak, u ranijim vremenima ovaj dan je bio posvećen Svetovidu, jednom od najvećih slovenskih bogova, pa se i najveći broj običaja vezuje za tradiciju mnogo stariju od hrišćanstva.
U narodnim predanjima, Svetovid leči od očnih bolesti i omogućava slepima da progledaju, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji „otvara oči“.
NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI BROJ 2…
Za Vidovdan se vezuju brojna verovanja
Veruje se da na Vidovdan treba ustati pre zore i, gledajući prema Suncu, reći: „Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ!“
U nekim krajevima naše zemlje, ovaj vid se nabere veče uoči Vidovdana i stavi u posudu sa vodom, gde stoji do ujutru. Na Vidovdan „se valja“ da se svaki član domaćinstva umije vodom vidovkom, za koju se veruje da može da isceli mnoge rane i bolesti.
Drugi, na Vidovdan gledaju kakvo je vreme: ako danas bude vedro, svu odeću treba izneti napolje da se provetri i napuni dobrom energijom. Ako bude oblačno, potrebno je prekrstiti oblake, pa će i kiša koja padne biti blagotvorna i dobra za useve.
Na Vidovdan se izbegava svaki rad. Sa druge strane, „valja se“ da se jede zrelo voće. U Kačeru podno Rudnika na Vidovdan su iznošene i kese s novcem – da se vidi i izbroji ko je koliko u prethodnoj godini postigao.
Na ovaj dan se ne igra i ne peva u znak poštovanja prema mrtvima.
Reke u ponoć pocrvene
Stari vole da pričaju i tako oživljavaju sećanja na kneza Lazara i junake poginule na Kosovu. U nekim krajevima se zadržao običaj da se ostaje budan kako bi se gledalo u reke koje, tačno u ponoć, postanu crvene u znak sećanja na mnoge srpske borce, od Kosova do danas, koji su pali u borbi za otadžbinu.