Srpska pravoslavna crkva danas, 6. septembra slavi Svetog sveštenomučenika Evtihija i Svetu mučenicu Siru.
Sveti Evtihije i Sveta Sira svojim životima pokazuju da su čuda i te kako moguća i pred najtežim iskušenjima.
Sveti Evtihije beše rodom iz grada Sevastopolja. Čuvši Evanđelje Hristovo, on ostavi svoje roditelje i prijatelje i pridruži se vozljubljenom učeniku Hristovom, apostolu Jovanu Bogoslovu. Prateći svuda svetog apostola i podražavajući njegov život, Sveti Evtihije se nauči od njega nebeskoj mudrosti, i pocrpe od njega, kao od izvora, blagodat Božiju. Napunivši se revnosti apostolske, Sveti Evtihije junački iskorenjivaše zabludu idolopokloničku. Isto tako susrevši svetog apostola Pavla, sveti Evtihije sledova njemu kao zvezda suncu i mnogo se potrudi s njim, propovedajući Evanđelje i junački podnoseći sve nevolje. To zajedništvo i sloga danas mogu da budu zvezda vodilja srpskom narodu i da potkrepljuju čuvenu izreku da samo sloga Srbina spasava. Zato se sveti Evtihije smatra učenikom obojice njih, i svetog evangelista Jovana Bogoslova i svetog apostola Pavla.
Sveti Evtihije je nazvan apostolom od manjih, iako se ne nalazi u broju sedamdesetorice apostola. A počastvovan je nazivom apostola zato što se sa najstarijim apostolima trudio u propovedanju Evanđelja Hristova, i što je od njih bio posvećen za episkopa radi služenja reči i prinošenja beskrvne žrtve, i što je prošao mnoge zemlje propovedajući Hrista ne samo sa njima nego i sam. Ustvari on nije putovao sam, njemu uvek bejaše saputnik anđeo Božji koji mu davaše snage i unapred mu kazivaše sve šta će mu se dogoditi. Ovaj apostol Hristov svuda s trpljenjem podnošaše i tamničke okove i mučenja, junački stradajući za Gospoda svoga.
Jednom kada sveti Evtihije beše dugo vreme moren glađu u tamnici, njemu bi od Boga poslan hleb s neba, koji mu donese nevidljiva ruka. Ovim hlebom on se toliko okrepi, da ni za šta ne smatraše muke na koje ga stavljahu. Drugom pak prilikom, kada on bi nag obešen na mučilištu i strugan zumbom, od čistog tela njegovog isteče krv sa miomirisnim mirom i ispuni vazduh divnim mirisom. A kada potom sveti apostol bi bačen u rasplamteli oganj, iznenada zagrme s neba i pade velika kiša sa snegom, te ugasi oganj, a svetitelj ostade živ i nepovređen od ognja, slaveći Boga. Zatim sveti Evtihije bi predat zverovima da ga pojedu, ali pred licem njegovim i zverovi postadoše krotki kao ovce; a što je još čudesnije: lav, pušten na njega, progovori ljudskim glasom, gromko propovedajući veličinu Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista, te zaprepasti i prestravi sve koji to gledahu.
– Ali, šta je tu čudnovato? Onaj koji je u starini mogao otvoriti usta Valamovoj magarici da govori kao čovek, zar nije mogao učiniti da usta lavova progovore na ljudski način na izobličenje i posramljenje neznabožaca, a na proslavljenje svemoguće sile Svoje? Jedan i isti Gospod prisustvovao je i čudodejstvovao i ovde i tamo.
Što se tiče toga kako je sveti apostol Evtihije okončao svoj podvig, zna se da je svezan odveden iz Efesa u svoju postojbinu Sevastopolj i onde skončao: sveta glava mu bi odsečena mačem, koju Gospod Isus uvenča divnim vencem pobede.
U vreme persijskog cara Hozroja Starijeg, u dvadeset osmoj godini njegovog carovanja, pojavi se u Persiji, kao neki najčistiji biser u moru, sveta devojka Sira, koja sijaše krasotom vere hrišćanske i proslavi se velikim stradalačkim podvizima za Hrista. Sveta Sira se rodi u gradu Hirhaselevkosu od roditelja neznabožaca. Otac joj beše idolski žrec, znamenit volhv; on dugo vreme bejaše sudija i starešina društva persijskih volhvova i žrečeva; on odlično poznavaše učenje starostavnog arhivolhva Zoroastre, prvog poznavaoca astrologije u Persiji. Ovaj mag, otac svete device Sire, silno nenaviđaše hrišćane i veoma strahovaše da mu kćer ne upozna hrišćansku veru i ne stvori poznanstvo sa hrišćanskim devojkama. Jer tada u Persiji beše mnogo hrišćana, bez obzira na to što su ih ugnjetavali i gonili. Sa tog razloga otac još kao malu devojčicu dade Siru posle smrti njene matere u grad Fars, u kome cvetaše nauka maga čarobnjaštvo, nekoj svojoj srodnici – ženi čarobnici, da je vaspitava u njihovim neznabožačkim običajima.
Kada devojčica poodraste, ona bi obučena čarobnjaštvu i data u poganu žrečevsku službu, i beše posvećena da vrši besovima neke tajne žrtve, koje neznabošci nazivaju „Jast“, i smatrahu ih za najčistija žrtvoprinošenja.
Sve ovo govori se o devici Siri, da bi se znalo u kakvom se ona pomračenju i zabludi demonskoj nalazila, i iz kakve je tame izišla na svetlost istine i izbegla đavolske zamke.
Kada Sira dostiže punoletstvo i već beše odlično izučila svu čarobnjačku nauku maga, i usrdno služaše poganim bogovima persijskim u činu žrečice, po promislu Božjem ona se upozna sa nekim siromašnim hrišćanskim ženama i od njih prvi put ču o Hristu Gospodu, istinitom Bogu. I stade ih usrdno raspitivati o hrišćanskoj veri, o njenim dogmatima, i o celokupnom ustrojstvu i životu hrišćanskom. I sve što čujaše od njih, ona to procenjivaše umom svojim, upoređujući veru hrišćansku sa persijskom, i vide da među njima postoji velika razlika u svemu. Jer sve što sačinjavaše persijsku veru ona poče smatrati lažnim i odvratnim, a što sačinjavaše hrišćansku veru – pravednim i čistim. I ona donese u sebi odluku, da napusti persijeko neznabožje i pristupi hrišćanima. Želeći da se bolje upozna sa hrišćanskom pobožnošću ona poče tajno odlaziti u hrišćansku crkvu, slušati crkveno čitanje i pojanje i pouke, i pažljivo pratiti strojno i pobožno vršenje crkvenih službi. Postepeno ona veoma zavole hrišćansku veru i celokupno ustrojstvo njeno, i stade oprezno podražavati život hrišćana pošćenjem i umrtvljavanjem tela svoga. Njoj već beše osamnaest godina od rođenja, i ona je više od svega strahovala da je ne udadu, i na taj način opterete um njen životnim brigama.
Zbog toga se nije pojavljivala među ljudima svetovnim, niti se družila sa uglednim i bogatim devojkama persijskim, nego ih se klonila, izbegavajući njihovo društvo i razgovore. Međutim sa hrišćanskim devojkama i ženama ona se često tajno sastajala i sa njima razgovarala o Hristovom rođenju od Prečiste Djeve, o svima Njegovim čudesima, o Njegovom dobrovoljnom stradanju i smrti, o Njegovom vaskrsenju i vaznesenju sa telom na nebo, o budućem strašnom sudu, o nagrađivanju pravednika i o mukama grešnika. Svemu što je od hrišćanskih devojaka slušala ona je nepokolebljivo verovala, sve to u srcu ispisivala, miljem dušu natapala, i ljubavlju ka Hristu Bogu gorela. Ona se zatvarala u svoju odaju, čitala hrišćanske knjige, privikavala se na molitve i psalme, i molila se jedinome istinitome hrišćanskome Bogu, posipajući pepelom glavu svoju. Tako ona provede dugo vreme držeći tajno hrišćansku veru, jer se bojala svoga oca i ostalih maga. Osim toga smatrala je da je dovoljno za spasenje – tajno verovati u Hrista, jer još nije razumevala onu apostolsku reč: Srcem se veruje za pravdu, a ustima ispoveda za spasenje (Rm. 10, 10).
Nakon dosta dugog vremena Sira pade u neku bolest; ali ona ne potraži leka u vradžbinama, kao što je to bio običaj kod neznabožaca, nego se srcem svojim obrati Gospodu. Bolesna telom, ona ode hrišćanskome hramu i moli prezvitera da joj da malo praha crkvenog, verujući da će od tog praha dobiti isceljenje. No prezviter je odbi kao neznaboškinju, rekavši: Kakvu zajednicu imaš ti neverka sa vernima, ti idoloslužiteljka sa hrišćanskim hramom? – No ona se ne naljuti na to, svesna svoje nedostojnosti. Poćutavši malo, ona se sa verom dotače sveštenikove haljine, kao nekada krvotočiva žena haljine Hristove, i odmah se isceli od bolesti svoje, i vrati se kući svojoj zdrava. Diveći se svom takom brzom isceljenju, ona govoraše u sebi: Kada služitelji Hristovi imaju takvu silu, koliko li je tek sam Hristos svemoćniji! – I silno željaše da potpuno primi hrišćansku veru, i razmišljaše na koji bi način dobila sveto krštenje.
NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI BROJ 2…
Zavidljivac svemu dobrom đavo, primetivši u blaženoj devojci Siri začetke svete vere, odluči da je omete u tome. Stoga joj se javi noću s gnjevom i stade je grditi što je napustila otačke običaje, i u bolesti tražila pomoći od hrišćana, i dotakla se haljine hrišćanskog sveštenika. Blažena devica, shvativši da je to đavolski privid, oseni sebe krsnim znakom, kao što beše naučila od hrišćana, kleče na zemlju i stade čitati devedeseti psalam Davidov: „Koji živi u zaklonu Višnjega, u senci Svemogućega počiva“…, i ostale stihove do kraja. Đavo se izgubi za kratko vreme, ali se ponovo javi devici pošto ona završi psalam, i opet joj s gnjevom reče što i pre. Devica ponovo prekloni kolena pred Bogom nebeskim i stade čitati isti psalam.
Đavo se opet izgubi na kratko vreme, pa se ponovo vrati i drznu se reći devici: Ja sam Bog koji živi na visinama, pod čijom se zaštitom svi nalaze; i ti treba da pribegneš k meni a ne ka hrišćanima koji te obmanjuju. – Sira po treći put prekloni kolena na molitvu, usrdno se pomoli Hristu Bogu da joj otkrije istinu i odagna od nje svaku prelest. I tog časa silom Božjom bi odagnan od nje kušač, no u njenom umu kao trag đavolske prelesti ostade neka sumnja. Ali shvativši odmah da je ta sumnja po dejstvu đavola, Sira se toplim srcem obrati Bogu, kajući se sa suzama i ispovedajući svoju nemoć.
Iduće noći sveta Sira bi utešena od Boga viđenjem u snu, koje joj predskazivaše mučeništvo. Viđenje beše ovakvo: Izgledalo joj je da ona stoji na nekom veoma visokom mestu, iznad sveštenika, i drži u svojim rukama sveti putir, pun Hristove krvi; ovaj putir ona pokazivaše narodu, pri čemu dva đakona, stojeći joj s jedne i s druge strane kađahu.
Ovo viđenje označavalo je da svetiteljka ima ispiti čašu stradanja za Hrista na oči naroda koji će to posmatrati; veoma visoko mesto na kome je ona stajala, označavalo je visoku čast mučeništva koja prevazilazi sve činove svetih; a kađenje je bilo znak, da će njeno stradanje biti blagoprijatno Bogu kao žrtva i kad, i da će se tim stradanjem umirisati sva Crkva Hristova.
Posle ovog viđenja sveta Sira poče provoditi vrlo strog podvižnički život o Bogu. Uskoro braća i srodnici njeni poznaše da je ona prišla hrišćanskoj veri, jer videše da se telom izmenila i da joj je lice bledo od uzdržanja i posta, gotovo ni s kim ne razgovara, nego se zatvara u svoju sobu i provodi vreme u ćutanju, i prestala je prinositi bogovima žrtve i prisustvovati uobičajenim službama. Videći to, oni se veoma ožalostiše i moliše maćehu da usavetuje devicu da prestane sa takvim životom i ne napušta služenje otačkim bogovima, da ne bi osramotila rod njihov i navukla gnjev carev na sav dom njihov.
Maćeha, potajno podučavana onim koji u starini u obličju zmije prevari Evu u raju, pristupi nasamo blaženoj devici Siri, pa joj stade radosna i vesela lica pričati o sebi kako je i ona sama iste, hrišćanske vere, ali je tobož tajno drži i služi Hristu. I savetovaše Siri da tajno ne odstupa od Hrista, ali da javno vrši uobičajenu službu žrečice idolima, da bi svi, videći je gde služi bogovima, prestali misliti da je ona hrišćanka. – Radeći tako, govoraše sablazniteljka, ti i Hrista nećeš razgnjeviti, jer će biti zadovoljan što Mu tajno služiš, a i oca i braću svoju nećeš razdražiti i, izbeći ćeš ljute muke, koje ti neminovno predstoje ako ne poslušaš moj savet.
Pomisli, kako ćeš ti, mlada devojka, nemoćna telom, podneti batine, rane, kidanje tela, pečenje na ognju, i ostale muke? I bojati se treba da se ti, iznemogavši u mukama, i protiv svoje volje javno ne odrečeš Hrista. A to bi ti bio veći i neoprostivi greh. Stoga ti je bolje da tajno služiš Hristu, a u javnosti se pretvarati kao da služiš bogovima. I to ti se neće upisati u greh.
To i mnogo drugo slično tome govoreći devici Siri svaki dan, maćeha privole srce njeno na svoj savet: jer zli razgovori kvare dobre običaje, kaže Sveto Pismo (1 Kor. 15, 33). Ali Gospod ne dopusti da sluškinja Njegova potone u toj obmani kao u nekoj bezdni, nego je ponovo potkrepi novim otkrivenjima. Jer pošto minuše četiri meseca i nasta Veliki Post, Sveta Četrdesetnica, devica Sira odluči da je provede u tajnom pošćenju i podvižničkim trudovima.
I kada se stade postiti, ona u sanom viđenju vide braću svoju utonule u gnoj i mulj, i oca svog gde leži na nekom gadnom odru; a na drugoj strani ona ugleda dvorac i odar visok i divan, koji je sijao čudesnom svetlošću; vide takođe i mnoštvo svetlih lica koja je prizivahu u taj dvorac.
Posle tog viđenja probudivši se iz sna ona rano izjutra pohita u hrišćanski hram, i došavši k episkopu Jovanu ispriča mu podrobno sve o sebi, kako se isceli od bolesti svoje dodirom svešteničke haljine i kakva joj viđenja behu od Gospoda, i moljaše episkopa da je udostoji svetog krštenja. Episkop, čuvši sve što mu Sira ispriča, obradova se duhom zbog nje, jer vide da je Bog priziva k spasenju. Ali, uzevši u obzir tadašnje surovo vreme, on je ne udostoji krštenja, pošto je znao da je ona visokog roda, da joj je otac vrlo moćan, i da svi volsvi na najotvoreniji način mrze hrišćane.
On se bojao da krštenjem ove devojke ne razjari neznabošce, te da oni ne nagovore cara da digne gonjenje na Crkvu Hristovu i oni kao krvožedni vuci raspude duhovne ovce Hristove. Osim toga episkop se donekle bojao i za devojku, da se ona, uplašivši se roditeljskog gnjeva i mučenja, ne odrekne Hrista, i na taj način bude osramoćena blagodat svetog krštenja. Zato episkop savetova Siri da najpre ispovedi Hrista pred svojim ocem, braćom, rođacima i svima domaćima, pa ako uzmogne podneti stradanja što je snađu od njih, onda bi mogla i do kraja ostati nepokolebljiva u ispovedanju imena Hristova; i tada će ona biti udostojena svetog krštenja. Pošto dade Siri takav savet, episkop je otpusti s mirom.
Devica Sira otide od episkopa veoma tužna, jer ne dobi ono što je želela; i uzruja se umom, jer se nalažaše između ljubavi i straha: goreći ljubavlju prema Hristu i bojeći se muka. I zaćuta od straha.
Nakon nekog vremena blažena Sira imade opet viđenje u snu: vide anđela Božija koji držaše u rukama gvozden štap, i udari je njime govoreći: Gde je tvoje obećanje, kojim si obećala da verno služiš istinitome Bogu Hristu i da za ime Njegovo čvrsto stojiš protivu neznabožaca.
Probudivši se iz sna i tog viđenja, Siru obuze veliki strah. A kad svanu, maćeha je pozva k sebi, i naredi joj da kao žrečica prinese uobičajenu jutarnju žrtvu bogovima. A Sira, goreći već revnošću za Hrista Boga, odluči da javno ispovedi ime Hristovo i da se pred svima odrekne čarobnjaštva i idolosluženja. Ipak u tom trenutku ona pretvorno posluša svoju maćehu, uze žrečevske sprave za idolosluženje po činu đavolskom, saglasno predanju od Zoroastre, i priđe k žrtveniku.
No u to vreme ona ugleda sebe obasjanu nekom božanskom svetlošću; i ukrepivši se u srcu svom, i odagnavši strah iz duše svoje, ona pred očima sviju razbi te žrečevske sprave, pljunu na oganj koji Persijanci smatraju božanstvom, rasturi ga, preturi žrtvenik i gromoglasno uzviknu: Hrišćanka sam! Odričem se idola i svih poganih čarobnjačkih dela demonskih! pljujem na lažne bogove i na neznabožačke žrtvenike, a verujem u jedinog istinitog Boga hrišćanskog i idem ka hramu hrišćanskom.
Čuvši ovo, braća sa maćehom i svima ostalim ukućanima uhvatiše Siru, zadržaše je i zatvoriše u sobu, da ne bi izašla; usto postaviše i stražu, a otac se u to vreme ne desi kod kuće. Međutim blažena devica stade ih moliti da pošlju po njenog oca i pozovu ga, da i pred njim ispovedi ime Hristovo, makar je on i na muke predao; jer ona više nije htela da krije svoju veru u Hrista, nego željaše da je javno pokaže, ne plašeći se nikakvih muka.
Međutim u to vreme k blaženoj Siri se stekoše njeni srodnici i poznanici, i sa suzama je savetovahu da se okani takvog poduhvata, i da ne ožalošćuje oca i braću, da ne sramoti svoj rod, i da dobrovoljno ne predaje sebe na ljute muke. Ali ona ne hte ni da sluša njihove lukave savete.
Kada dođe otac i ugleda volšebni oganj njihov, koji oni smatrahu za boga, rasturen od strane njegove kćeri, preturen žrtvenik, polomljene žrečevske sprave volšebne; i kada ču kćer Siru gde gromoglasno slavi ime Hristovo, on se strahovito razjari, pa dohvati Siru i bijaše je rukama svojim bez milosti sve dok ne malaksa od umora.
Zatim je stade sa suzama savetovati i milovati, govoreći joj blago i s ljubavlju. Ali ni najmanje ne uspe. Potom je otac stavljaše na mnoge muke, u okove okivaše, u mračnom mestu zatvaraše, glađu i žeđu moraše, i mnoge uboje zadavaše; ponekad je sam, ili preko rođaka svojih, blago moljaše da se obrati k otačkim bogovima i žrečevskoj službi; ali sluškinja Hristova ostajaše tvrda kao dijamant i nepokolebljivi stub u ispovedanju presvetog imena Gospoda Isusa Hrista.
Kada se Sirin otac ubedi da se ona voljom svojom neizmenljivo utvrdila u hrišćanskoj veri i da je nemoguće odvratiti je ma na koji način od hrišćanstva, on ode i obavesti o svemu Maviptisa, koji beše knez starešina maga, volhvova, žrečeva. Maviptis sazva sve žrečeve i volhve iz susednih gradova, zasede zajedno s njima kod hrama njihovog boga ognja i naredi da devicu Hristovu dovedu pred njihov sud. Sleže se tamo i mnogo naroda, u kome i mnogo hrišćana, koji dođoše da vide podvig device Sire, jer svima već beše poznato da se ona obratila Hrietu i da je mnogo postradala od svoga oca.
I stade Maviptis ispitivati devicu zbog čega se ona odrekla otačkih bogova i otačkih predanja, i primila drugu veru. Devica na to odgovori: Nijedan čovek koji ima zdrav razum neće se upodobiti nerazumnim životinjama koje idu za onima što su ih rodili neznano kuda, nego ide putem koji on nađe za najbolji; nijedan razuman čovek neće poći za ocima i praocima svojim, koji ga u zabludi svojoj vuku u pogibao. Stoga i ja, videći da je hrišćanska vera bolja od otačkog neznabožja, izabrah bolje i odbacih gore.
Maviptis s gnjevom reče: Mnoge te muke očekuju, devojko, ako nas ne poslušaš. – Sira, metnuvši sebi ruku na vrat, sa velikom slobodom reče: Odseci mi glavu, to je u tvojoj vlasti; ovo ti govorim jednom za svagda. – Maviptis je posle toga pitaše mnogo puta, ali mu ona više ne odgovaraše, nego čitaše sebi psalme Davidove koje neznabošci ne razumevahu. Najzad Maviptis upita one oko njega: Šta ona govori? – Ali niko ne znađaše šta ona govori. Samo jedan od prisutnih neznabožaca reče: Ona čita hrišćanske molitve.
Maviptis odmah posla te pozvaše episkopa hrišćanskog, da sazna od njega da li devojka govori hrišćanske reči. Episkop dođe sa strahom, bojeći se vlasti volhvova. Mučenica pogleda na njega, pa videći da se uplašio viknu k njemu govoreći: Ne boj se, oče, već se seti šta Sveto Pismo kaže: Govorah o otkrivenjima Tvojim pred carevima, i ne stiđah se (Ps. 118, 46). I još: Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28).
Kada episkop bi upitan odnosno reči, govorenih devicom, on potvrdi da su to zaista reči hršićanske. Razgnevivši se na devicu, Maviptis naredi da je biju po ustima. Posle toga on je stade obasipati laskama, pa joj potom prećaše mukama. Ali sve bez uspeha. I njega beše stid od hrišćana koji tu behu prisutni i posmatrahu sve. Onda Maviptis naredi da za neko vreme devicu čuvaju u kući njenoga oca, ne želeći da brzo obaveštava o devojci cara, da ne bi obeščestio česni rod njen. Pri tome Maviptis dade savet Sirinom ocu, da se postara da kćer svoju više laskama nego pretnjama odvrati od hrišćanstva.
I vrati se mučenica kući, radujući se i slaveći Boga što se udostoji stradati za ime Hristovo pred knezom, sudijama i celim narodom. I dok mučenica beše držana u kući oca svoga, Gospod novim otkrivenjima utešavaše i ukrepljavaše sluškinju Svoju, jer joj se često javljahu anđeli i učahu je kako će odgovarati pred neznabožnim sudijama. Nekada joj se javljaše Mojsije, Ilija, apostol Petar, i drugi svetitelji. Međutim otac njen veoma se staraše da je na sve moguće načine odvrati od Hrista, ali ne uzmože ni najmanje pokolebati njenu nepokolebljivu odlučnost, pa zato ponovo obavesti o tome Maviptisa i sav skup volhvova.
U to vreme slučajno doputova u taj grad neki velikaš, član vrhovnog carskog saveta, po imenu Dar. Oba ova vlastodršca, Dar i Maviptis, behu zajedno i saslušaše oca koji se žalio na svoju kćer, i optuživao hrišćane kako su se tobož sabrali protiv njega i hteli da ga kamenjem ubiju. Velmoža Dar posla k devici Siri nekoliko uglednih ljudi da je pitaju, zašto je ostavila volhvovsku mudrost i žrečevstvo i prišla hrišćanskoj veri. Pri tome Dar naredi poslanicima da devicu savetuju blagim rečima, obećavajući joj carske darove; a ako ih ne posluša, onda da joj saopšte da je očekuju ljute muke.
Kada poslanici dođoše k devici Siri i stadoše je raspitivati, govoreći s njom blago i ljupko, blažena devica odgovori: Ja sam sama htela da idem k onome koji vas posla, da mu govorim o svojoj veri u Hrista, ali pošto ste vi došli k meni, onda čujte reči moje: ja sam primila hrišćansku veru zato što sam uvidela da je prava i istinita, pošto ona priznaje kao Tvorca svega jedinog Boga, svemoćnog i besmrtnog; čarodejstvo pak vaše i služenje idolima omrzla sam zato što vi priznajete mnoge bogove, ali su oni bezdahni i nemoćni. Recite onome koji vas je poslao: pazi da ne izneveriš svoje obećanje kojim si mi obećao ljute muke, nego me stvarno stavi na muke, jer sam gotova stradati i umreti za Hrista, Boga mog.
Čuvši ovakav odgovor device Sire, velmoža Dar se ispuni gnjeva i naredi da devicu uzmu iz očeva doma, prevedu u narodnu tamnicu, i tamo okovanu u lance po rukama i nogama zatvore u tesnu i mračnu ćeliju, i da joj ne daju ni hleba ni vode. I provede sveta mučenica tri dana i tri noći, ne budući u stanju pomaći se, jedno zbog teških gvozdenih veriga, a drugo zbog teskobnosti ćelije.
Nakon tri dana neznabošci izvedoše svetu mučenicu iz tamnice i upitaše je, da li joj je dosta kazne i ne želi li da se obrati k otačkim bogovima i zakonima. Ali ona ostade nepokolebljiva u veri Hristovoj. Tada je neznabošci osudiše, da je bace u neku duboku jamu, mračnu, tinjavu i smrdljivu, okovavši je prethodno u teške železne okove.
I kada mučenicu metnuše u okove, i željahu da okove klincima zakuju, klinci ne mogahu nikako ući u načinjene rupe, iako se mnogi kovači truđahu oko toga. Tada mučenica oseni krsnim znakom klince i okove, i odmah se klinci dobro ukucaše. No neprijatelji Hristovi, oslepljeni zlobom, ne razumeše čudesnu silu svetoga krsta i svirepo okovaše svetu mučenicu savivši joj glavu k nogama, pa je tako baciše u jamu.
Međutim Gospod Hristos koji ne ostavlja one koji Ga ljube, odmah posla utehu sluškinji Svojoj u toj jami: jer nebeska svetlost obasja je tamo, železni okovi se razdrešiše sami i spadoše s nje, smrad se pretvori u miomir, i mučenica beše u jami kao u palati, radujući se i slaveći Boga. Hrišćani pak koji bejahu u tom gradu, sabravši se sa svojim episkopom u crkvu, sa suzama se moljahu Bogu za mučenicu Siru da je ukrepi hrabro dovršiti podvig svoj. I provede mučenica u tom rovu petnaest dana, i niko ne očekivaše da će ona ostati tamo živa od velikog smrada i gladi, i od težine okova što behu na njoj.
Međutim u to vreme zavlada suša od dugog bezkišja, i u narodu se govoraše da to gnjev Božji kažnjava sve sušom i glađu zbog nevino umorene device Sire. I roptaše narod na žrečeve i mage. No nakon petnaest dana nečestive sudije doznadoše da je devica Sira živa u jami i da se razdrešila okova. To ih veoma zaprepasti; i narediše da je prevedu odande opet u narodnu tamnicu. I tek što mučenica bi izvedena iz jame, tog časa proli se s neba silna kiša na zemlju, i obilno napoji zemlju; i govorahu u narodu da Bog posla kišu zemlji što je devica Sira izvedena iz jame.
Gospod dade sluškinji Svojoj Siri i dar čudotvorstva: da isceljuje bolesti i da izgoni đavole. I k svetoj mučenici kada bejaše u tamnici dolažahu mnogi radi isceljenja; i dobijahu isceljenja od bolesti svojih koji god se samo doticahu haljine njene ili okova njenih; a đavoli ne podnošahu ni približenje k njoj.
Nakon nekog vremena nastade praznik, ustanovljen u čast svetih mučenika koji ranije postradaše u Persiji. Ovaj se praznik slavio jedanput godišnje u crkvi koja se nalažaše izvan grada. Sveta mučenica Sira uzažele da bude tamo na svenoćnom bogosluženju. Tada neki bogoljubivi hrišćanin dade stražarima zlato i primi se jemstva za mučenicu, da je te noći puste iz tamnice, obećavajući im da će je pred zoru opet dovesti u tamnicu.
Puštena iz tamnice, sveta mučenica se preobuče da je ne bi poznali, ode u crkvu, stade u uglu pritvora i slušaše crkvenu službu. U tom prazničnom skupu beše i neka besomučna žena. Čim se ova žena približi k svetoj devici, Siri, đavo što beše u njoj odmah povika gromko da je mučenica Sira došla u crkvu i izgoni ga. I kada ljudi koji se nalažahu tamo stadoše tražiti svetu mučenicu po crkvi, ona se odmah ukloni odande i ode u tamnicu. – Tako se dakle đavoli bojahu nje, da joj se nisu mogli ni približiti.
Jedne pak od narednih noći sveta devica Sira bi ponovo puštena iz tamnice, pošto stražari dobiše jemstvo i nagradu, te ona otide k episkopu i dobi od njega krštenje u crkvi koja se nalažaše u gradu.
Posle toga Maviptis, i ostali s njim sudije i žreci, dogovoriše se da mučenicu Siru pošlju k caru, pošto je ni na koji način ne mogahu odvratiti od hrišćanske vere. Upućujući mučenicu caru, sudije joj po običaju staviše pečat o vratu, da ne bi neka druga žena umesto Sire bila predata tamo; a pečat taj beše takav, da ga je nemoguće bilo skinuti s vrata sem zajedno sa glavom. Uzevši mučenicu vojnici je odvedoše u grad Aliak, jer u to vreme car beše tamo, i predadoše je gradonačelniku zajedno sa pismenim izveštajem o njenoj krivici i o tome kakvog je roda i kakva je mučenja podnela.
Gradanačelnik najpre blago savetovaše mučenicu, zatim joj stade pretiti mukama, da bi je vratio ranijoj veri i životu. No uvidevši da ga ona ne sluša, on joj svuče haljine, obuče joj neke prnje, pa je predade pod stražu Jevrejima, znajući da su Jevreji veliki neprijatelji hrišćana.
Uzevši mučenicu okovanu u lance, Jevreji je zatvoriše u mračnu odaju, a sve što joj davahu od hrane beše po jedno vrlo malo parče ječmenog hleba, tek da ne bi umrla od gladi. Pri tome oni je svaki dan grđahu, gadno je ružeći i Hrista huleći, i govorahu: Gde je ono što se priča o tebi, da sami okovi spadaju s tebe, sa tvoga vrata i sa tvojih ruku i nogu?
Da vidimo mi sada kako ćeš se spasti! – No jednoga dana kada Jevreji tako ismevahu mučenicu ona, podigavši oči k nebu, uzdahnu i u dubini srca svog pomoli se Gospodu, i tog časa pred očima Jevreja spadoše okovi i s vrata, i s ruku, i s nogu njenih, i Jevreji se veoma začudiše.
Sveta mučenica provede kod Jevreja jedanaest dana, pa gradonačelnik naredi da je dovedu k njemu. Ali našavši da je ona i nadalje nepokolebljiva u svojoj veri, on je posla k arhivolhvu koji se nalazio uz cara, dostavivši mu o njoj sve što je znao. Izvevši mučenicu preda se, arhivolhv je upita: Zašto si odbacila našu veru, koju carevi i knezovi česno drže, koja je rasprostranjena svuda, koja poseduje sve, koja obogaćuje one koji je čuvaju, a prišla si hrišćanima, ljudima nečasnim, bednim i od svih prezrenim i mrženim?
Svetiteljka odgovori neustrašivo: Gde su sada venci vaših pomrlih careva? gde slava knezova? Gle, sve je to propalo! i carevi i knezovi kao trava cvetaše kratko vreme, pa uvenuše i u večnu smrt utonuše, jer Boga istinoga, Tvorca svega ne poznaše, i Gospodaru života i smrti se ne pokloniše, nego tvar poštovahu kao boga, klanjajući se ognju, vodi, suncu, mesecu i zvezdama. A hrišćani zbog stradanja koja trpe od vas u ovom životu, dobiće život večni; i zbog privremenog sramoćenja – naslediće večnu slavu.
Arhivolhv se razjari i stade je podrobno ispitivati gde je ranije bila. I doznavši kakve je okove i muke podnela, i kako je bila na čuvanju kod Jevreja, on naredi da je ponovo dadu Jevrejima na zatvorsko čuvanje, zapovedivši da budno motre da niko od hrišćana ne dolazi k njoj. Jevreji uzeše mučenicu i nečovečno mučiše sluškinju Hristovu, stavljajući je u toku tri dana na razne ljute muke. A kada jedan velikaš carski, koji beše od cara postavljen za nadzornika nad svima tamnicama i sužnjima, saznade za mučenicu, on je uze od Jevreja i smesti u svoju tamnicu.
A on to uradi radi dobitka, pošto u hrišćana beše običaj da zlatom i srebrom kupuju od tamničkih stražara dozvolu da mogu posećivati u tamnici sužnje koji stradahu za Hrista. I kada se mučenica nalažaše u tamnici ovoga velikaša, neki hrišćani kupiše dozvolu za ulazak u tamnicu i posetiše svetu mučenicu. I videvši je čvrsto okovanu u lance i gde leži na goloj zemlji, oni joj donesoše i namestiše postelju, da joj makar malo olakšaju tolike muke. Međutim jedan od tamničkih stražara priđe k mučenici, zbaci je s postelje i veoma je povredi, jer joj se lanci zariše u meso. I tog časa se lanci sami razdrešiše i spadoše s mučenice, čemu se svi prisutni veoma udiviše.
U te dane car krenu iz toga grada u drugi grad, zvani Resankusadon; sa njim pođoše i sve velmože persijske, i arhivolhv. Za njima vođahu i svetu mučenicu Siru okovanu, i ostale sužnje. Celim tim putem sveta mučenica se moljaše Gospodu, pojući psalme Davidove. Vojnici koji je vođahu, mnogo puta joj naređivahu da umukne, pa joj zbog toga i najteže okove stavljahu; ali ona ne prestajaše pevati i blagodariti Boga.
A kada stigoše na mesto zvano Kars, arhivolhv sa ostalim sudijama izvede svetu mučenicu na istjazanje i reče joj: Ti si od nas imala dosta vremena za razmišljanje; kaži nam šta si izabrala: ili ćeš se vratiti prvobitnom služenju bogovima i ostati živa, ili želiš umreti u hrišćanstvu. – Svetiteljka odgovori: Šta imam više da biram sem onoga što sam jednom izabrala? Ta mnogo puta sam izjavljivala: hrišćanka sam, sluškinja sam Gospoda moga Isusa Hrista; Njega ljubim, Njemu služim, za Njega i umreti želim. – Arhimag reče na to: Kaži nam reči žrečevske mudrosti, kojima si se ti najpre naučila. – Sveta mučenica stade gromoglaono izgovarati molitvene reči k Bogu iz psalama Davidovih.
Silno razgnevljen time arhimag naredi da na mučenici razderu haljine i da je nagu izvedu na ispitivanje. Kad to bi učinjeno, on je upita: Zar te sada nije stid? – Svetiteljka odgovori: Radi čega da me je stid? Nisam razbojnica, nisam bludnica, niti sam neko drugo zlo učinila. Ma da me i lišiste spoljašnje odeće, no ja imam odeću presvetlu, netruležnu, večnu na nebu, koju mi ugotovi Gospod moj, radi koga sam i obnažena sada.
Dok sveta mučenica tako govoraše, knez zemlje Huzainske koji seđaše sa arhimagom reče: Ona je besomučna. – Mučenica odgovori: Nisam ja besomučna, nego si ti besomučan, jer služiš besima. Ako želiš, ja ću ti oseniti čelo krsnim znakom, i iz tebe će izići bes, i prosvetiće se duševne oči tvoje, te ćeš poznati istinu.
Tada svi što behu tamo povikaše, govoreći: Ona zaslužuje smrt, jer i bogove huli, i cara ponižava, i knezove ismeva. – I osudiše mučenicu na smrt, i ponovo joj staviše pečat na vrat, da ne bi nekim lukavstvom neka druga žena bila umrtvljena mesto nje. I već htedoše da je istoga dana izvedu na pogubljenje, ali neke sudije predložiše da se njeno pogubljenje odloži za neko vreme, govoreći da je ne treba ubijati na tom mestu, pošto beše mnogo hrišćana, te bi oni mogli izazvati metež i nered zbog njenog pogubljenja. Sa tog razloga odložiše pogubljenje mučenice Hristove, i sudije je opet predadoše onome velikašu, nadzorniku nad tamnicama. On uze mučenicu, okova je, i čuvaše je sa ostalim sužnjima.
Posle toga car otputova odatle u grad Vetarmais, i tu se zadrža neko vreme. Stoga tamo bi odvedena i sveta mučenica, i posađena u tamnicu. U tamnici se mučenica teško razbole, i čekaše smrt. No ona se sa suzama pomoli Gospodu, da ne umre na takav način, i tako bude lišena mučeničkog venca, nego da je udostoji skončati usred mučenja. I Gospod usliši molitvu sluškinje Svoje i darova joj zdravlje.
Potom jedan od tamničkih stražara, podstaknut đavolom na telesni greh, moli svoga starešinu za dozvolu da izvrši blud nad mučenicom, svetom devicom Sirom. Starešina mu dozvoli i on pristupi k nevesti Hristovoj, goreći nečistom pohotom. Ali Gospod, čuvajući sluškinju Svoju, nevidljivo porazi tome pohotljivcu oči, uši i jezik, te on postade slep, gluv i nem, i pavši ničice na zemlju on stade puštati neke strašne krike. A starešina tamničkih stražara videći sve to, umesto da se uplaši, pozna silu Božiju i kazni stražara za drskost, sam namisli da izvrši to bezakonje, raspaljen pohotom prema svetoj devici. Sveta devica mu reče: Ja sam zaručena Nebesnome Caru i On neće dopustiti da devstvenica i nevesta Njegova bude oskvrnjena.
Međutim starešina ne obrađaše pažnju na reči njene. I kada htede da joj se bestidno približi, tog časa porazi ga anđeo Božji, i on pade na zemlju kao mrtav. Sluge njegove dođoše i odvukoše ga odatle; i on jedva dođe k sebi, i to ne brzo.
Ali i posle takve kazne Božje sluga Satanin ostade nepopravljiv. Besan od jarosti on odluči da mučenicu pogubi odmah, jer njemu beše naređeno da mučenicu preda kakvoj hoće smrti. I on je ne hte pogubiti mačem, nego namisli da je udavi užetom. Zato on dozva kovača da sa mučenice skine okove. No sveta devica reče tome starešini tamničkom: Ovde nije potreban kovač. – Rekavši to, ona sama skinu okove sa vrata, ruku i nogu svojih.
I svi se divljahu koji to posmatrahu, ali ipak silu Božju ne poznaše. Starešina naredi da ponovo vežu mučenici ruke, da se ne bi branila rukama kada je budu davili. Međutim mučenica mu ponovo reče: Mani besmislene predloge svoje, jer ja tako rado po sopstvenoj volji svojoj predajem sebe na smrt za Boga mog, da rukom ni mrdnuti neću.
Tada neznabošci metnuše mučenici omču na vrat i počeše je zatezati, i kada mučenica već beše na izdisaju, oni malo popustiše omču i rekoše joj: Ako se odrekneš hrišćanske vere, ostavićemo te u životu. – No mučenica im odgovori: Svršavajte što vam je zapoveđeno. – Oni je onda ponovo počeše daviti; i kada ona beše u ropcu, oni ponovo popustiše omču i upitaše je: Hoćeš li se odreći Hrista, da bi ostala živa? – A ona, željna smrti za Hrista, ponovo im nalagaše da izvrše ono što im je naređeno. Tada mučitelji zategoše omču sa obe strane, dok ne umrtviše svetu mučenicu.
Tako sveta mučenica devica Sira skonča postradavši za Hrista, Gospoda svog. Česno pak telo njeno mučitelji ne htedoše da pogrebu, nego rešiše da ga dadu psima da ga pojedu. Stoga oni odneše telo njeno iz tamnice u kuću, sabraše tamo mnoštvo pasa, pa zatvorivši vrata baciše psima telo mučenice. Ali ga psi ne dodirnuše. Tada neznabošci noću izbaciše iz kuće telo mučenice. Hrišćani pak toga grada, doznavši za stradalničku končinu svete mučenice, budno motrahu šta će mučitelji uraditi sa česnim telom njenim. I kada ga oni izbaciše, hrišćani ga uzeše i česno pogreboše, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome i od nas neka je čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.