Srpska pravoslavna crkva sutra proslavlja Svetog Savu, kojim se obeležava uspomena na princa dinastije Nemanjića, srpskog prosvetitelja i prvog arhieposkopa.
Ovaj praznik poznat je kao školska slava, te ga slave sve škole, a praznuje se, inače, svuda u Srbiji. Naročito ga revnosno slave stočari, pa su i mnogi narodni običaji u našoj zemlji oko Svetog Save vezani za stoku i za strah od vukova.
Pred Savindan se, naime, stoka ne treba terati u šumu, iz straha od vukova, jer se veruje da bi to za njih bilo pogubno.
Pred Svetog Savu se, takođe, ništa ne sme raditi sa sečivom. Zato britve ne treba otvarati da bi vucima čeljusti ostale sklopljene.
Žene večeras, takođe, ništa ne bi trebalo da boje u crveno da vuci ne bi klali stoku.
Inače, rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat Vukana i Stefana Prvovenčanog.
Postao je jedan od najpoznatijih Srba u istoriji. Bio je princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, odvažni državnik, vešti diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve.
NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI BROJ 2…
KAKO JE SAVA IZGLEDAO?
Na osnovu likovnih prikaza, savremeni naučnici zaključuju da je Sava bio visokog rasta, širokih, malo spuštenih ramena, izduženog lica sa visokim čelom, skoro orlovskim nosom, tankim usnama, dužim ušima i očima “koje gledaju i zrače svetlost”.
Kod Teodosija je zapisano da je Sava u mladosti imao “lepotu lika” i “čistotne svetle zlatozarne vlasi”. Međutim, zbog strogog monaškog života, kako zapisa Teodosije, „neisceljivo oboli”.
SAVINA RUKA
Ono što je sačuvano od tela svetitelja jeste njegova leva šaka bez malog prsta, koja je nekim čudom sačuvana posle spaljivanja njegovih moštiju 1594. godine na Vračaru. Dugo je čuvana u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja, a sada se nalazi u manastiru Mileševi kod Prijepolja. Prema nekim svedočanstvima, mali prst je 1680. godine prenesen u Peć.
Spisi otkrivaju da je Sveti Sava posedovao „rečitost i veliku lakoću u razvijanju osnovne misli“, a u pismima i besedama se pokazuje kao osećajan čovek pitomog karaktera. Opisi savremenika i pisaca bliskih njegovom vremenu ga prikazuju kao čoveka „izvanredne energije, viših intelektualnih sposobnosti, uporne volje i plahe prirode“.
I dok je iza Save ostalo njegovo veliko delo i zaveštanja, od ličnih predmeta Svetog Save ostalo je samo arhiepiskopsko žezlo, koje se danas čuva u riznici manastira Mileševe.